Šest meseci pripreme. Tri puta nedeljno trening trčanja, tri puta nedeljno trening snage. U ovakvim poduhvatima čovek ne može da se osloni na motivaciju jer je de faktor prolazna. Dovoljno je da jutarnja temperatura bude oko nule ili da pada jaka kiša i tada motivacija nestaje. Zato je važno integrisati disciplinu u svoje funkcionisanje jer je disciplina ta koja vas natera da ustanete i kada vam se ne ustaje, da se pojavite na treningu bez obzira kakvi su vremenski uslovi. Iz moje perspektive disciplina dolazi kao rezultat kombinacije jasno definisanog zašto i svesti o ceni koja treba da se plati.
Moje zašto dolazi iz lične želje za prevazilaženjem. Želje za pomeranjem lestvice kada je lična izdržljivost u pitanju. Jednostavno volim i uživam u poduhvatima tog tipa. Na početku bavljenja rekreativnim trčanjem to su bile trke od 21km, 25km, kasnije i 42km a u kontekstu poslednje trke to je bila trka na 60km. Cena je jasna. Posvećenost, investicija vremena, briga o odmoru, suplemenima, progresu na treningu kao i neka vrsta odricanja od izlazaka, provoda, alkohola i slično. Sve obaveze se pakuju oko priprema.
Utorkom, četvrtkom i nedeljom se trči. Utorkom Kamenički park intervali ili laganih 6 - 10km kao neki oporavak od trčanja nedeljom, četvrtkom Fruška Gora 10 - 15km i nedeljom takodje Fruška 15+ kilometara. Što je trka bliže kilometraža koju trčimo nedeljom se povećava. Pored ova tri treniga trčanja tu su i tri treninga snage. Dosta to sve interesantno izgleda kada se uđe recimo u treći mesec priprema i kada umor postane deo svakodnevnice. Naravno, postoje dani kada se trening opravdano preskoči, dani kada je tu neka prehlada ili poslovna obaveza koja ne može da se odloži. Ovo je scenario koji je idealan, koji je na žalost podložan izmeni zbog drugih životnih okolnosti.
Trka za koju smo se pripremali dešavala se krajem Aprila. Pripreme smo započeli polovinom Oktobra. Ova zima je bila ekstremno hladna tako da su pripreme zbog vremenskih uslova bile još teže. Svako ustajanje iz kreveta u šest ujutru i odlazak na trening predstavlja jednu malu pobedu, jedan završen zadatak na putu ka ostvarenju cilja. A cilj je trka na 60km ispod 10h. Na ovoj trci ima skoro 3 kilometra kumulativnog uspona tako da je i to jedan interesantan parametar koji ovaj cilj čini još interesantnijim.
Ja trčim u paru sa Elom i mišljenja sam da je trčanje u paru lakše jer postoji neko ko će da pogura kada čak i ta disciplina preti da zakaže. Ipak je to dug period. I sve ovo je zapravo samo uvertira u onaj glavni događaj. Kao što sam napisao, ova zima je bila ekstremno hladna. Trčali smo i na temperaturama oko ili ispod nule i moram priznati da uopšte nije jednostavno. Kada je tlo na Fruškoj zaleđeno ne postoji oprema koja olakšava takve uslove, već se mora biti 100% prisutan u svakom koraku, na svakoj uzbrdici ili nizbrdici. Dovoljan je samo jedan pogrešan korak, korak bez 100% prisustva i tu je povreda, pad a sve to dodatno otežava ostvarenje cilja. Na žalost Eli se to u jednom trenutku desilo na samo mesec dana do trke. Doživela je povredu i odlučila da zbog nje otkaže učestvovanje na ultri. Ja sam odlučio da idem sam pa šta bude.
Na dan trke bio sam spreman. Moj doživljaj je da sam u najboljolj formi do sada, da imam najviše istrčanih pripremnih kilometara, da sam na idealnoj kilaži i da će sve biti savršeno. Spremao sam se za 9:45 vreme. Međutim kao i u životu tako i na trci dovoljna je jedna pogrešna odluka da se sve raspadne. Moja pogrešna odluka je bila da pratim dva momka koja znam od ranije i da se prilagodim njihovom pace-u koji je bio brži od mog. Nije u početku izgledalo da je ta odluka bila pogrešna. Prvih 27km sve je bilo savršeno. Noge su bile lake, glava je bila u miru, nisam bio sam na stazi i izgledalo je da će sve proći kako treba. Pace je u tom trenutku bio za 8:30 što je bilo dosta brže od mog cilja. Ali sve je bilo ok.
Međutim na 28km krenuli su grčevi. Trčim od 2018. godine i nikada me na treningu ili na trci nije uhvatio grč. Bilo je to pakleni osećaj bola koji je pokrenuo osećaj nemoći. Svaki pokret, svaki korak predstavljao je problem. Čim je telo u bolovima kvalitet misli postaje loš i tada se javlja onaj glas u glavi koji nije tu da podrži već naprotiv da oteža ceo proces. Prvi pakao je trajao osam kilometara. Bilo je to najtežih osam kilometara u mom životu. Interni dijalog je bio dosta interesantan. Od sjaja do očaja. Od možeš ti to do šta ti je sve ovo uopšte trebalo? Grčevi su svih osam kilometara bili tu, malo u listovima, malo u zadnjoj, malo u prednjoj loži. Sve u svemu pakao. Na 36km je bila okrepa sa klopom. Tanjir slane supe, kratka pauza, dupla doza magnezijuma i gel pomogli su da kriza prođe i da nastavim dalje. Još uvek sam imao dobro vreme tj mogao sam da ostvarim cilj. Išao sam naravno dosta laganije, nisam želeo da ponovo uđem u neki oblik krize, bio sam siguran da je najgore prošlo i da samo treba da ostanem u konstantnom ritmu i da „privedem“ trku kraju. Na žalost nisam bio u pravu. Na 44km dolazi druga kriza, veća, jača i intenzivnija od prve. Noge se doslovce zaključavaju, ovaj put se javljaju grčevi i u zglobovima tako da sve počinje da dobija oblik odustajanja. Nikada do sada nisam odustao, nikada nisam ni razmišljao o tome ali nikada se nisam ni osećao kao što sam se osećao tada. Svaki delić tela me je boleo. Bukvalno svaki. Sreća u nesreći je ta što u tim momentima nisam ni znao gde se tačno nalazim, tako da opcija da nekoga pozovem da dođe po mene nije bila realna. Odlučujem da nastavim da se krećem kroz bol, stavljam fokus na prvi sledeći korak i tako iznova i iznova. Usmeravam pažnju na misli u tom trenutku i svesno počinjem da mantram „Nije mama s..u rodila“ i na taj način se motivišem za svaki sledeći korak. Ono što je u tom momentu dodatno otežavajuća okolnost jeste što se nalazim na najvećoj uzbrdici do tada. Sećam se tog jednog trenutka kada sam pomislio da odsutanem i počeo sebi da pričam da je i to ok, da se dešava, da su mnogi moji prijatelji nekada odustali zbog različitih razloga, međutim ja imam uverenje da kako radiš nešto tako radiš sve i da ako sada pristanem na odustajanje da će to postati svakodnevnica. Pakao je trajao do kraja uzbrdice tj do 52km. Ovih osam kilometara su trajali kao večnost. Prestao sam da gledam na sat, znao sam da nema šanse da ispunim zacrtani cilj, želeo sam samo da dođem do cilja i da završim trku. Poslednjih osam kilometara sam istrčao laganim pace-om. Hiljade misli, hiljade emocija, teško je sve to spakovati u reči i verbalizovati, zaista verujem da taj rolerkoster mora da se doživi da bi se razumeo.
Završavam trku sa vremenom 10h 27min. Na žalost glavni cilj nisam uspeo da ostvarim, međutim ponosan sam na sebe što sam uspeo da se izdignem iznad pakla koji sam preživeo i da uopšte završim trku. Bilo je to najteže a ujedno i najlepše trkačko iskustvo do sada u životu. Definitivno ne postoji ništa lepše od prevazilaženja sebe pogotovu u stanju u kom sam se nalazio dva puta za vreme ove trke. Bogu hvala završio sam bez povreda sa stravičnim upalama zadnjih i prednjih loža. Ali je sve to bilo nebitno. Završio sam trku, pobedio sam sebe, pobedio sam bol. Danima nakon trke sam procesuirao sve što se taj dan desilo. Od prvih 27km kada je sve izgledalo savršeno do dva pakla u koja sam uleteo i izleteo. Ultra je definitivno jedinstveno iskustvo. Iskustvo koje pomogne da se upoznamo i kroz sjaj i kroz očaj, iskustvo koje nam pomogne da ojačamo i fizički i psihički. Sledeća distanca je 100km, videćemo da li nakon svega postoji dovoljno „ludila“ za upuštanje u taj izazov
Stefan Todorović